(VI)

 Sve smo zaboravili... kako smo sa dobra Poljoprivredne škole fijakerom odvoženi u školu i dovoženi iz nje kući, a druga nam deca zavidela, nema veze što smo inače, kad nas ne bi mogao čika Joži da vozi, četiri kilometara morali da pešačimo tamo i isto toliko nazad... kako smo gore, na železničkoj stanici, uz prugu, tražili i nalazili kristale da bismo mogli da napravimo detektor... kako smo, isto uz prugu, nalazili "karabit", pa pucali, stavljajući ga pod konzervu i prelivajući vodom... sve smo zaboravili!

 Kako smo, na livadama uz Mesić, učili da volimo život, slobodni, svoji, pod ogromnim plavetnilom... kako smo dovodili iz varoši štence-lutalice kući, pa ih čuvali, pa ih podizali, pa ih mazili i voleli, jer su bili naši i jer su i oni nas voleli... sve smo zaboravili...

 Pa danas, kad na ulici pomazimo nekog psa-lutalicu, kad hranimo izbačeno kuče, ostavljeno da se snalazi ili umre, gledaju nas podozrivo, najčešće s prezirom, a ne retko i s gnušanjem, pa još i vele: "Hrani džukelu, a neki nemaju ni za život"...

 Zaboravili smo da volimo, onako, obično, bezazleno - kako smo to nekad, kao deca činili... surovi život nas je učinio neosetljivim...

 Sve smo zaboravili... a zbog čega bismo i pamtili!?