(V)

 Sve smo zaboravili... kako smo uz radio, jedan od prvih u selu, slušali Radivoja Markovića kad prenosi fudbalsku utakmicu i znali napamet: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec... kako smo u bioskopu, u Filmskim novostima, gledali generala Peka Dapčevića na belom konju kako predaje raport Maršalu Titu, kako smo bezgranično voleli Čiča Janka koji je osvedočeno voleo nas pionire i slušali naše očeve kako se zaklinju Titu i Partiji čim neko spomene Leku Rankovića... sve smo zaboravili.

 Kako smo u školi pevali "Pioniri maleni, mi smo vojska prava", a na šoru, na istu temu, "Kad se ciga zaželi medenih kolača" i još se iz sveg glasa dernjali pevajući ono "Grmi seva, vreme se menja, a ciganke-varošanke još iz sela nema"... kako smo se družili s našim riđim seoskim cigančićima, čiji očevi nisu krpili lonce i šerpenje, niti popravljali kišobrane, što su činili povremeni pravi cigani dolazeći nam u selo, no bili obični paori kao i ostali nađoši, pa smo ih više voleli od divljačnih dođoša, čija deca nisu znala da pevaju "Banaćansko kolo, ko ga ne bi volo", ali su iz petnih žila urlali ono svoje trotonsko "U tunelu usred mraka sija svezda petokraka"... sve smo zaboravili.

Pa danas, kad nam neko kaže da nam je fudbal "najvažnija sporedna stvar na svetu" mi sležemo ramenima, jer ne znamo ime niti jednog fudbalera naše državne reprezentacije i jer smo još u prošlom fudbalskom veku, kad se igrao pravi fudbal a ne ovo danas što ne liči ni na šta...

 Pa danas, kad nam neko kaže da zapevamo neku danas omiljenu pesmu, onu koja je pobedila na domaćem takmičenju za Evrovoziji, a mi ne znamo ni da kažemo koja je to, pa se svi čude, shvatamo da smo zaista ostali tamo, u tom prošlom veku...

 Toliko o našim sećanjima i njihovoj vrednosti danas!

 Sve smo zaboravili... a zbog čega bismo i pamtili!?