(III)

 Sve smo zaboravili... kako smo igrali "dugmića", žmure, lec-jure, "zemlje", kale, klisa, kačke, neka bije, trule kobile... kako smo igrali na dva golića prvom loptom gumenjakom koju nam je otac doneo iz grada, plavozelenom, ne većom od pesnice ali - gumenom... sve smo zaboravili.

 Bili smo PIONIRI, ali nismo, kao potonja deca, primani u Savez pionira, niti smo imali crvene marame i plave kape sa petokrakom - bili smo, jednostavno, pioniri i bili jako posnosni na to što jesmo, mada nismo znali baš sasvim sigurno šta to znači: u ratu su pioniri bili bombaši, kuriri i heroji, a mi smo bili slobodna deca i bili zahvalni onim pionirima koji su u ratu poginuli da bismo mi bili slobodni... sve smo zaboravili!

 Bili smo i partizani kad bismo se igrali rata i niko nije hteo da bude nemac ili četnik, a za ustaše smo saznali tek u školi. Bili smo i kauboji, kada bismo se igrali kauboja i indijanaca, i niko nije hteo da bude indijanac, sve dok nismo pročitali knjigu VINETU... e, onda smo svi hteli da budemo indijanci, naravno, a naročito Apači... sve smo zaboravili!

 Danas smo mi postali bezmalo novi indijanci koje savremeni kauboji istrebljuju, potomci onih istih kauboja koje smo voleli na filmu, u knjigama i stripovima kao obrasce muške hrabrosti, časti i poštenja, a ništa nismo znali ni videli dalje od nosa, pa nam je i ovo što smo prošli bilo nedovoljno da progledamo...

 Sve smo zaboravili... a zbog čega bismo i pamtili?!