Sve smo zaboravili... kako smo dobili prve gojzerice,
potkovane šuniglama, kako smo nosili ruske ušatke i astraganske tatar-šubare;
kako smo s radošću primali od babe ispletene bele vunene čarape i šareni vuneni
šal, pa nam sneg i mraz ništa nisu mogli - bilo nam je toplo i suvo... sve smo
zaboravili!
Kako smo se, preselivši se u varoš, stideli i gojzerica, i
vunenih čarapa, i ruske ušatke... ali se i dalje nismo smrzavali kao
varošančići u zimskim kaputima i pod platnenim kačketima i kako smo, već
naproleće, počeli da se nosimo kao i svi, varoški, pa više nismo bivali izopšteni... sve
smo zaboravili!
I varoške krajcarice, zaistinski, s aluminijumskim
dinarcima, gubeći redovno od izvežbanih cigančića; i varoške žmurke u školskom
dvorištu, s večeri, posle škole, zajedno s devojčicama, kad smo se proslavljali
s onim "puj spas sviju nas"; i
jezero koje smo preplivavali na užas onih koji su potapali stražnjice u
plićaku, a na oduševljenje devojčica koje su volele takve junake; i Breg, i
Kulu s čije smo trošne i trule terase skakali, dole, na travu prošaranu stenjem
- opet da vide devojčice kako smo hrabri... ej, živote!
Sve smo zaboravili... a zbog čega bismo i pamtili!?
Нема коментара:
Постави коментар